Ljubosumje – hudičev kotel

Hvaležnost za Ljubezen
May 26, 2012
Lemurjeva ljubezen – prvi roman
February 24, 2013
Show all

Ljubosumje – hudičev kotel

Kada pogledam unazad i sretnem se sa svim mojim malim i velikim ljubavima, ne mogu da ostanem slepa na nešto što se u svakoj vezi ponavljalo: imala razloga ili ne, dobijala povod za sumnju ili bila epicentar njegove pažnje, uvek sam bila ljubomorna. Ta ljubomora trovala je neumorno i mene i moje voljeno biće i našu vezu za koju sam želela bračnu krunu a dobijala rane i ožiljke. Dugo mi je bilo potrebno da joj otkrijem uzroke i stanem na put njenim posledicama.

Nije mi bilo teško da zamislim svoga dragog u preljubi: postojalo je bar hiljadu mana koje sam pronalazila kod sebe, a koje se, kod drugih žena, nisu videle. Moj prvi fokus bio je na fizičkom izgledu zanosnih devojaka: kosa, oči, zubi, grudi, noge, stražnjica…

Kako se moj ukus rafinirao, tako se i fokus moje ljubomore pomerao: jedna je bila obrazovanija, druga je više putovala, treća govorila francuski, četvrta svirala gitaru, peta bila slikarka i čitala antičku filozofiju. Neke sam smatrala uzbudljivijima od sebe jer su starije i iskusnije, druge su mi, pak, bole oči jer su bile tako mlade, čedne i mlečne i svojom nevinošću u stanju da raspiruju mušku maštu.

Moj strah se manifestovao na više načina: za početak, nudila sam voljenom biću svo svoje slobodno vreme i bila uvek euforično raspoložena da sve radimo zajedno. Zatim, dala sam mu na raspolaganje i druge svoje slobode, nadajući se da će i on učiniti isto. Od drugih metoda razvila sam diskretno preturanje po stvarima, korpi za veš, džepovima, ceduljama. Pritiskala bih “redial” na njegovom telefonu da vidim s kim je bio poslednji razgovor. Dolazila u posetu ranije nego što bih najavila ili “banjavala” s poklonom u rukama i vikala: “Iznenađenje!”, u vreme kada mi se najmanje nadao. U slučajevima ozbiljnije sumnje upražnjavala sam specijalne tehnike uhođenja i prisluškivanja.

U đavoljem kotlu ljubomore krčkala sam se decenijama, često zagorčavajući život i sebi, i partneru, a i svima onima koje bi moja negativna osećanja ozračivala.

Ono što je bilo najgore jeste da su se moja zastrašujuća predviđanja skoro uvek obistinila i to bezmalo po identičnom scenariju. Tada nisam imala svest o tome da sve funkcioniše prema zakonu privlačenja kao i da se sva naša samoprokletstva kad tad realizuju jer mi naprosto ne odustajemo dok za svoje uverenje ne nađemo potvrdu.

Jedini izlaz bio je da postanem bolji režiser. Za to je trebalo savladati veštinu voljenja sebe. Na prvi pogled ona je izgledala laka i dostupna, a zapravo je bila najteži zadatak pred kojim sam se ikada zatekla. Srećom, učila sam je od Majstora.

 

* * *

Naučila sam da su sva moja očekivanja, i strahovi da ona neće biti ispunjena, poticala iz neznanja da nam niko ne može dati ono što nam nedostaje i da će nam faliti zauvek ako to ne pronađemo u sebi. Pre svega – Ljubav. Nije mi bilo jasno kako je to uopšte moguće izvesti. Onda me je Majstor upoznao sa pomagačima na Stazi Ljubavi: prihvatanje, dopuštanje, oprost, zahvalnost, vera, i večiti sadašnji trenutak. Objasnio mi je važnost discipline i praktičnih vežbi u pravcu sticanja onoga što mi je oduvek bilo potrebno: saznanja da sam predivno ljudsko biće vredno Ljubavi, da sam savršena božanska tvorevina. Otkrio mi je tajnu tri najvažnija pitanja u svakoj situaciji: – Šta sada želim, Šta tačno osećam i Šta mogu da uradim. Moja uloga žrtve nesretnih i nepovoljnih okolnosti počela je da se menja i ja sam svakim danom postajala sve bolji režiser. Suočavala sam se sa svojim strahovima, iznenađena što je svaki od njih bio neuporedivo manji nego kada sam o njemu samo mislila.

 

Dala sam sebi vremena. Povukla ručnu i zaustavila trk bez obzira na biološke i sve druge časovnike. Naučila kako da uživam u sopstvenom društvu i počela da bivam sve nezavisnija od onih koji nisu bili po meri moga srca, a sa kojima sam iz straha od samoće delila dane. Postajala sam sve slobodnija.

 

Tokom celog procesa nisam ni slutila kako će se sve ovo odraziti na mog đavoljeg saputnika – ljubomoru. Tek, jednoga dana, ustanovila sam da više nije tu. Osećaj samopouzdanja, slobode i neizmerne Ljubavi prema sebi i drugima, oterao ga je! Ne možete zamsiliti koliko je život postao lepši, i koliko je prostora koji je donedavno zauzimala ljubomora, ostalo da se ispuni predivnim stvarima.

 

Sve je pitanje naših izbora i našeg filma u kojem sami sebi dodeljujemo glavnu ulogu. Verovali ili ne, naša sreća je u našim rukama! Svi možemo postati vrhunski režiseri u službi Ljubavi i radosti! Potrebna je samo odluka.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *